Nalor

Blog

O komunikaciji, o površnosti, o nama, i o posledicama zbog kojih pacijenti odustaju od lečenja, na koje imaju pravo

25.11.2014.

Žena stara 77 godina je krajem avgusta operisala rak debelog creva. Iako vremešna, pre neku godinu je imala blagi šlog,  ona je  dobrog opšteg stanja.

Hirurg je dobro uradio svoj posao i jednom mesečno kontrolisao pacijentkinju posle operacije. Tek na trećoj kontroli je upućuje onkologu. Porodica iznenadjena što sada moraju kod drugog lekara jer  je hirurg  nakon operacije rekao da je izlečena. Nisu do sada dobili  informaciju  ni od lekara opšte prakse da je potrebna onkološka kontrola. Baka ostaje u autu, dok ćerka i zet dolaze na šalter onkologije, gde ih ljubazno dočekuje sestra. Sestra traži uput, oni uput nemaju, obećavaju da će uput obezbediti, ne spominju da je ovde baka i pitaju da li, ako dodju za dva dana na pregled treba da dodje baka. Sestra odgovara da na prvi pregled ne mora da dodje pacijent , dovoljno je da se donese dokumentacija koju ima, i istorija bolesti, pa će lekar dalje da odluči, da pošalje pacijenta na konzilijum. Sestra pri tom ne pogleda da je od operacije prošlo tri meseca, niti da je baka sada tu a za dva dana neće biti tu, iako nedostatak uputa ne bi onemogućio pregled.

Kroz dva dana dolaze ćerka i zet. Ćerka u velikoj brizi oko mame i pod pritiskom muža koji žuri na posao, a morao ih je dovesti. Ulaze u ambulantu lekara koji pita gde je pacijent. Oni u čudu, najpre što su kod onkologa, potom što onkolog hoće da vidi pacijenta. Sada dobijaju informaciju da pacijentu treba da je predstavljena dijagnoza, prognoza bolesti, i da pacijent sam  treba da pristane na  prikaz onkološkoj komisiji, i  na dalje lečenje. Po zakonu, informaciju o dijagnozi najpre treba da sazna pacijent, i tek potom porodica ukoliko se pacijent sa tim slaže.  I tek treći put je lečena žena stigla do onkologa. Medjutim, pošto je od operacije prošlo tri meseca, i dosadašnji nalazi su starijeg datuma, potrebna je celokupna obrada, analiza krvi je uradjena, ali za ultrazvuk  se mora čekati do mesec dana.   I tako se pacijentkinja odlučuje da ne nastavi dalje po standardnoj proceduri, već polako da prati kontrolama svoje zdravstveno stanje i ukoliko bolest uznapreduje da se onda interveniše.

A šta smo sve mogli drugačije?

Hirurg je mogao da pacijentkinju upozna sa dijagnozom , prognozom i daljim lečenjem još dok je bila na postoperativnom oporavku u bolnici. Takodje bi i u kontaktu sa porodicom mogao uraditi isto.

Lekar opšte medicine bi mogao da zna da je u timu za lečenje obolelog od maligne bolesti onkolog važna karika. Tada bi sigurno period dolaska do onkologa tada bio kraći. Pacijentkinja bi bila prikazana na onkološkoj komisiji , i primala hemioterapiju koja odgovara stadijumu bolesti.

Sestra  na onkologiji je mogla  proslediti porodicu i pacijentkinju na razgovor sa lekarom. U moru dokumentacije i procedura izgubio se i pacijent, a lekar leči papire. Na stranu to da je pacijentkinja udaljena 41 km od opšte bolnice u kojoj se leči, da je taj put skup i da za svaki dolazak mora da angažuje zeta koji izostaje sa posla i  iz jednog zdravstvenog  problema se ulazi u drugi - socijalni.

Da malo više komuniciramo, i samo još malo savesnije radimo, da se stavimo u kožu onoga ko je bolestan, uplašen i sve mu je teško, porodice koja se izgubi u egzistencijalnim obavezama, sigurno bi bilo nešto drugačije i bolje.

Komentari

Žiži 24.02.2016. 18:01

Na žalost deo naše stvarnosti.Mnogi životi bi bili spašeni ,samo da je neko bio ljubazan da odradi deo posla za koji je plaćen.nekad ne znaju,nekad neće,sve dok neko iz njihove porodice be dođe u istu situaciju..na žalost pišem iz vlastitog iskustva.

Ћерка 10.03.2017. 17:08

Поштовани,мој отац има проблем ,али неће лекару.Када сам га видела после неког времена,приметила сам да по лицу и раменима има неке ружичасте израслине.Мама ми је рекла да му на леђима расте као жива рана,живо месо,цури,заудара.Врло ружичасто око 4 цм ,а около као неки круг,до 7 цм .Човека не можемо убедити да оде лекару.Историју у породици има.Сестра више пута оперисана,рођак умро од нечег на леђима-то је тај менталитет,не причају шта и како.У последње време кашље,плућа му шкрипе и пожутео је.Да је дете,ја бих га понела.Али човеку од 67 год не могу ништа.Има ли неко савет ?:(((

Napišite komentar